Нестабилно централно крило НАТО-а

Нестабилно централно крило НАТО-а

Нестабилно централно крило НАТО-а

Janusz Bugajski (Јануш Бугајски), 13 Март 2018 -  НАТО савез окружује територију са посебном конфигурацијом која убрзо може постати веома нестабилна. НАТО окружује четири државе које су настале из бивше Југославије - Босну и Херцеговину, Косова, Македонију и Србију - али оне за сада немају изгледа да се придруже НАТО-у. У најгорем могућем сценарију, сукоби унутар и између тих држава могу да обухвате и њихове суседе који су већ постале чланице (НАТО) савеза.

У условима економске стагнације, фрустрације народа, манипулације национализмом и ограниченог помирења између разних етноса, видљива су најмање три потенцијална кризна жаришта. Босна и Херцеговина је и даље главна опасност и њој се ризик може отети контроли. Председник Републике Српске (РС) Милорад Додик не схвата у потпуности да се игра са ватром када у Москви предлаже референдум о одвајању или о повећању независности. Реакцију Бошњачких муслимана не треба подцењивати, не смеју се одбацити чак ни њихови одложени напади због покушаја геноцида током 1990-их.

Али Босна и Херцеговина може да се уруши чак и без провокативних политичких одлука у РС. Сукоб се може покренути са насилним актом као што је политичко убиство или терористички напад. То би могао бити изговор Српском ентитету о повлачењу из свих државних установа у Сарајеву, проглашењу државности, и подизањем граница широм државе. Штавише, стварање паравојних оружаних снага у Бањалуци би једноставно охрабрило сличне потезе код Бошњачких Муслимана и код Хрвата. ЕУ би могла да упозори против оружаних сукоба, али њена мировна мисија нема довољно средстава за спречавање сукоба, док интервенција НАТО-а може бити знатно одложена.

У најгорем случају, оружани сукоби између Српских и Бошњачких паравојних снага могу ескалирати и увући и Хрвате у борбе. Политички вакуум би омогућио проглашење Хрватске аутономије. Хрватска и Србија не би могле себи приуштити да стоје по страни током нарастуће кризе док њихова родбина преко граница бива убијена или прогоњена. Ако Босна почне да се распада, онда војна интервенција и Загреба и Београда постаје скоро неизбежна, доносећи огроман ризик од сукоба између два суседа.

У том тренутку, НАТО би морао да поштује обавезу из члана 5. у вези Хрватске, а Москва не би хтела да изгуби углед тако што би остала неутрална. Помогавши Додика у стварању паравојних снага, и страхујући да би Србија могла да претрпи војни пораз, Кремљ би вероватно интервенисао са разним "специјалистима" и "добровољцима" који би дошли из Русије, Украјине или Сирије. То би повећало изгледе за сукобе између НАТО-а и руских снага.

Други кризни сценарио би могао да увуче Србију и најновијег члана НАТО-а, Црну Гору. Користећи сваку прилику да подстакне сукоб, Москва може покушати да прикаже да чак и приступање НАТО-у не гарантује сигурност. Покушај државног удара у октобру 2016. године у Подгорици, у организацији Руске војне обавештајне службе, је имао за циљ да покаже да Москва може искористити радикалне Српске националисте против садашњих влада. У намери да дестабилизује Црну Гору, државни удар је такође пружио снажну поруку Београду да мора да се придржава међународних циљева Русије или да се суочи са могућим рушењем владе Вучића. Руски званичници немају дуготрајну лојалност према својим Српским колегама, али експлоатишу њихове економске и политичке потребе у циљу учвршћивања анти-Атлантистичког програма Кремља.

Атентат или државни удар у Београду би додатно оштетио односе Србије са свим њеним суседима и повећао би притисак на Босну и Херцеговину, а посебно на Косово и Црну Гору. Навалентна про-Московска администрација у Београду може прекинути своје аспирације у ЕУ и чак организовати провокације да би увукла суседне државе у зону нестабилности. Баш као што Кремљ тестира обавезе НАТО-а према три Балтичке државе, и Москва би могла да искористи Србију како би тестирала обавезе НАТО савеза у одбрани Хрватске и Црне Горе.

Трећи потенцијални сукоб се односи на Македонију, која је прикљештена између три чланице НАТО-а - Албаније, Грчке и Бугарске. Та земља би могла бити угрожена у унутрашњем сукобу ако се и даље буде спречена да се учлани у НАТО и ЕУ због Грчког вета над њеним званичним именом. Постоји нова нада да ће две садашње владе решити спор између Атине и Скопља, и оне изгледају спремне да постигну споразум помоћу међународног посредовања. Без обзира на то, Македонија се суочава са две потенцијалне опасности, јер националистичка грозница може експлодирати при било коме резултат преговора.

Уколико не дође до споразума о називу Македоније, међуетничке тензије између Македонаца и Албанаца ће се вероватно појачати због међународне изолованости земље. Насупрот томе, ако се неки споразум прихвати као подривање Македонског идентитета, онда би радикализација могла да се убрза и да се усмери на домаће и на стране жртве. Унутрашњи сукоб у Македонији би могао да увуче неколико суседа, укључујући Србију, Албанију и Бугарску.

У идеалном сценарију, све Балканске земље би се полако али сигурно кретале према чланству у НАТО-у, и добијале би националне гаранције за безбедност. Међутим, са обзиром на све препреке приступању у савез, лидери НАТО-а не могу једноставно да претпоставе да су оружани сукоби у југоисточној Европи ствар прошлости. Поред проширивања обима и учесталости вежби "хитног одговора" у региону, НАТО би морао да припреми планове за ванредне ситуације за избор потенцијалних борбених и мировних операција унутар свог нестабилног централног крила.

--

Europe's Edge (Еуропе'с Еџе) је онлајн часопис који покрива кључне теме у дебати о трансатлантској политици. Сва мишљења припадају само аутору и не морају да представљају нужно став или ставове институција које заступају или Центра за анализу европске политике (CEPA).

----

МИШЉЕЊЕ И СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ОВОМ ЧЛАНКУ НЕ ПРЕДСТАВЉАЈУ НУЖНО СТАВ ФОНДАЦИЈЕ СЕАС.

----

Превео:
Венцислав Бујић
14.03.2018

Vencislav Bujic

Leave a Reply

Close