Nestabilno centralno krilo NATO-a

Nestabilno centralno krilo NATO-a

Nestabilno centralno krilo NATO-a

Janusz Bugajski (Januš Bugajski), 13 Mart 2018 - NATO savez okružuje teritoriju sa posebnom konfiguracijom koja ubrzo može postati veoma nestabilna. NATO okružuje četiri države koje su nastale iz bivše Jugoslavije - Bosnu i Hercegovinu, Kosova, Makedoniju i Srbiju - ali one za sada nemaju izgleda da se pridruže NATO-u. U najgorem mogućem scenariju, sukobi unutar i između tih država mogu da obuhvate i njihove susede koji su već postale članice (NATO) saveza.

U uslovima ekonomske stagnacije, frustracije naroda, manipulacije nacionalizmom i ograničenog pomirenja između raznih etnosa, vidljiva su najmanje tri potencijalna krizna žarišta. Bosna i Hercegovina je i dalje glavna opasnost i njoj se rizik može oteti kontroli. Predsednik Republike Srpske (RS) Milorad Dodik ne shvata u potpunosti da se igra sa vatrom kada u Moskvi predlaže referendum o odvajanju ili o povećanju nezavisnosti. Reakciju Bošnjačkih muslimana ne treba podcenjivati, ne smeju se odbaciti čak ni njihovi odloženi napadi zbog pokušaja genocida tokom 1990-ih.

Ali Bosna i Hercegovina može da se uruši čak i bez provokativnih političkih odluka u RS. Sukob se može pokrenuti sa nasilnim aktom kao što je političko ubistvo ili teroristički napad. To bi mogao biti izgovor Srpskom entitetu o povlačenju iz svih državnih ustanova u Sarajevu, proglašenju državnosti, i podizanjem granica širom države. Štaviše, stvaranje paravojnih oružanih snaga u Banjaluci bi jednostavno ohrabrilo slične poteze kod Bošnjačkih Muslimana i kod Hrvata. EU bi mogla da upozori protiv oružanih sukoba, ali njena mirovna misija nema dovoljno sredstava za sprečavanje sukoba, dok intervencija NATO-a može biti znatno odložena.

U najgorem slučaju, oružani sukobi između Srpskih i Bošnjačkih paravojnih snaga mogu eskalirati i uvući i Hrvate u borbe. Politički vakuum bi omogućio proglašenje Hrvatske autonomije. Hrvatska i Srbija ne bi mogle sebi priuštiti da stoje po strani tokom narastuće krize dok njihova rodbina preko granica biva ubijena ili progonjena. Ako Bosna počne da se raspada, onda vojna intervencija i Zagreba i Beograda postaje skoro neizbežna, donoseći ogroman rizik od sukoba između dva suseda.

U tom trenutku, NATO bi morao da poštuje obavezu iz člana 5. u vezi Hrvatske, a Moskva ne bi htela da izgubi ugled tako što bi ostala neutralna. Pomogavši Dodika u stvaranju paravojnih snaga, i strahujući da bi Srbija mogla da pretrpi vojni poraz, Kremlj bi verovatno intervenisao sa raznim "specijalistima" i "dobrovoljcima" koji bi došli iz Rusije, Ukrajine ili Sirije. To bi povećalo izglede za sukobe između NATO-a i ruskih snaga.

Drugi krizni scenario bi mogao da uvuče Srbiju i najnovijeg člana NATO-a, Crnu Goru. Koristeći svaku priliku da podstakne sukob, Moskva može pokušati da prikaže da čak i pristupanje NATO-u ne garantuje sigurnost. Pokušaj državnog udara u oktobru 2016. godine u Podgorici, u organizaciji Ruske vojne obaveštajne službe, je imao za cilj da pokaže da Moskva može iskoristiti radikalne Srpske nacionaliste protiv sadašnjih vlada. U nameri da destabilizuje Crnu Goru, državni udar je takođe pružio snažnu poruku Beogradu da mora da se pridržava međunarodnih ciljeva Rusije ili da se suoči sa mogućim rušenjem vlade Vučića. Ruski zvaničnici nemaju dugotrajnu lojalnost prema svojim Srpskim kolegama, ali eksploatišu njihove ekonomske i političke potrebe u cilju učvršćivanja anti-Atlantističkog programa Kremlja.

Atentat ili državni udar u Beogradu bi dodatno oštetio odnose Srbije sa svim njenim susedima i povećao bi pritisak na Bosnu i Hercegovinu, a posebno na Kosovo i Crnu Goru. Navalentna pro-Moskovska administracija u Beogradu može prekinuti svoje aspiracije u EU i čak organizovati provokacije da bi uvukla susedne države u zonu nestabilnosti. Baš kao što Kremlj testira obaveze NATO-a prema tri Baltičke države, i Moskva bi mogla da iskoristi Srbiju kako bi testirala obaveze NATO saveza u odbrani Hrvatske i Crne Gore.

Treći potencijalni sukob se odnosi na Makedoniju, koja je priklještena između tri članice NATO-a - Albanije, Grčke i Bugarske. Ta zemlja bi mogla biti ugrožena u unutrašnjem sukobu ako se i dalje bude sprečena da se učlani u NATO i EU zbog Grčkog veta nad njenim zvaničnim imenom. Postoji nova nada da će dve sadašnje vlade rešiti spor između Atine i Skoplja, i one izgledaju spremne da postignu sporazum pomoću međunarodnog posredovanja. Bez obzira na to, Makedonija se suočava sa dve potencijalne opasnosti, jer nacionalistička groznica može eksplodirati pri bilo kome rezultat pregovora.

Ukoliko ne dođe do sporazuma o nazivu Makedonije, međuetničke tenzije između Makedonaca i Albanaca će se verovatno pojačati zbog međunarodne izolovanosti zemlje. Nasuprot tome, ako se neki sporazum prihvati kao podrivanje Makedonskog identiteta, onda bi radikalizacija mogla da se ubrza i da se usmeri na domaće i na strane žrtve. Unutrašnji sukob u Makedoniji bi mogao da uvuče nekoliko suseda, uključujući Srbiju, Albaniju i Bugarsku.

U idealnom scenariju, sve Balkanske zemlje bi se polako ali sigurno kretale prema članstvu u NATO-u, i dobijale bi nacionalne garancije za bezbednost. Međutim, sa obzirom na sve prepreke pristupanju u savez, lideri NATO-a ne mogu jednostavno da pretpostave da su oružani sukobi u jugoistočnoj Evropi stvar prošlosti. Pored proširivanja obima i učestalosti vežbi "hitnog odgovora" u regionu, NATO bi morao da pripremi planove za vanredne situacije za izbor potencijalnih borbenih i mirovnih operacija unutar svog nestabilnog centralnog krila.

--

Europe's Edge (Europe's Edže) je onlajn časopis koji pokriva ključne teme u debati o transatlantskoj politici. Sva mišljenja pripadaju samo autoru i ne moraju da predstavljaju nužno stav ili stavove institucija koje zastupaju ili Centra za analizu evropske politike (CEPA).

----

MIŠLjENjE I STAVOVI IZNETI U OVOM ČLANKU NE PREDSTAVLjAJU NUŽNO STAV FONDACIJE SEAS.

----

Preveo:
Vencislav Bujić
14.03.2018

Vencislav Bujic

Related Articles

Leave a Reply

Close