Обраћање председника СПО Вука Драшковића на Видовдан 2018

Обраћање председника СПО Вука Драшковића на Видовдан 2018

Обраћање председника СПО Вука Драшковића на Видовдан 2018

Драги пријатељи, добро дошли. Још пре Косовске битке, 1389, народ наш веровао је да се на Видов-дан, на дан Светог Вида види најбоље. И због тога сам 1999 кад је Српски Покрет Обнове одлучио да узме баш Видовдан за своју славу рекао да тога дана морамо добро да се пресаберемо, да будемо мудри, да се добро умијемо, да отворимо очи, да добро видимо, да не дође до погрешнога избора пута, јер ако уђете у погрешан воз онда је свака успутна станица погрешна.

Због тога пре свега, ми славимо Видовдан. Српски Покрет Обнове никад није славио Видовдан као дан опредељења за царство Небеско, за смрт. Наши епови су дивни, наши митови Косовски су дивни, али, ми морамо да извучемо наук из векова иза нас, да направимо разлику између нечега што је еп, што је поезија, што је мит, што је хипербола - и реалности.
Србија не сме да живи по митовима и Србија не сме да закопа себе у митове. Кад смо већ код тога, није тачно историјски оно што мит говори да је тачно, али, то је у митологији и у епској песми дозвољено.

Није Лазар, и нису наши оклопници са Лазаром отишли на Косово поље са циљем да изгину, са намером да погине Србија, да погину они, и са намером да се преселимо у царство Небеско. Отишли су са циљем да победе, да одбране Србију.

Међутим, фатално поједначивање између мита и епа који говори да је Богородица Лазару послала писмо да изабере - ако хоће да победи, победиће; ако хоће да погине онда ће отићи у царство Небеско, и да је он изабрао царство Небеско.

Дакле, прескупо нас је коштало поистовећивање мита и реалности. Никад као тако скупо као... сад ће вероватно многи да буду изненађени, као 27-га марта 41-е године.
Ми се поносимо и дан данас тим даном, и дан данас тај дан огрћемо Косовском кабаницом, опредељењем за царство Небеско, опредељењем Српскога народа за смрт. Никада у историји нашега народа није погубнија одлука донета.

Само да вас подсетим, тога 27 марта свуда око нас била је тада највећа војна сила у дотадашњој историји света. Француска, наш велики савезник из великог рата већ је била пала, Британија се борила за душу, била је под бомбама, а наша "мајка" Русија била је у савезу са Хитлером.

У таквој ситуацији, у Београду, избацити слоган "боље гроб него роб"... је био позив на национално самоубиство. Немојмо славити тај дан,јер, шта нам је после тога уследило.
Због одлуке донете 27 марта изгубили смо Краљевину, раскомадана нам је држава, добили смо Јасеновац, добили смо Јадовно, добили смо геноцид, добили смо грађански рат између Срба у Српском народу, и на крају добили смо комунизам. Све је то последица једне сулуде одлуке која је била обучена у мит - диван Косовски мит, али... у мит који је у том тренутку поистовећен са стварношћу.

Косово је тамо где је. Ништа на том Косову се са Косова померити неће. Ми морамо у овој ситуацији да себи напросто кажемо истину - био је један сулуди режим подржаван такође у име тога мита о небеском Царству, добрим делом. Од великог броја Срба који нас је потпуно непотребно 90-их година увео у рат са Западом, са традиционалним савезницима Србије, који нас је потпуно непотребно увео у рат са НАТО алијансом, и у том рату ми смо изгубили Косово као територију. Потписана је безусловна капитулација, потписао ју је челник тог режима у Куманову, оверена печатом Уједињених Нација и пресудом Међународног суда правде.

Ми на Косову у овом тренутку имамо оно народа колико имамо, имамо наше цркве, имамо наше манастире, и то је оно што ми морамо да бранимо и да тврдо повежамо са Србијом. И ја мислим, ако овако приступимо тим преговорима онда ми бранимо оно што је наше и што је наше било једино и док је Косово било у саставу Србије. Никад ништа друго није било наше, сем Српског народа и нашег религијског и историјског и културног наслеђа на Косову, које нам нико... за које се морамо изборити да буде заштићено, да тај народ доле буде заштићен, и економски, и културно, на све могуће начине према правилима демократског света повезан са Србијом.

Приче, нове приче о томе, да мора ова Србија у којој сваке године 40 до 50 хиљада људи је мање, или се иселе, или умру, или умиремо чешће него што се рађамо, ова Србија у ритама, у боловима од недавних ратова у којима је убијана држава, она велика која је створила Српска војска, војска краљевине Србије.

Док смо у тим боловима, док још нисмо схватили ни шта нам се десило, захтевати да поново идемо у неки рат, и да поново идемо у сукоб! Са ким? Са Европом! Па где смо ми? Јел ми живимо на Гренланду, на јужном полу?

Ми смо стари Европски народ, значи да ми идемо у сукоб са Европом, да идемо у сукоб са Америком, са најнапреднијим земљама овог света, због чега?
То само могу заговарати они који хоће заправо да на несрећи новој Српског народа само они профитирају, политички, финансијски. То је крвава слава...
Не знам више шта да вам кажем, верујмо у то да будемо мудри и одговорни, да мењамо оно што можемо променити, да трпимо, подносимо оно што не можемо променити, да будемо толико паметни да разликујемо ово двоје. Хвала!

 

Извор:
web.facebook.com/svisvisvi/videos/10155758788474503/
Обраћање председника СПО Вука Драшковића у Смедереву, на централној прослави Видовдана, крсној слави СПО, 28. јуна 2018. године

Vencislav Bujic

Related Articles

Leave a Reply

Close